homeopatija

U nedostatku boljih ideja, krajem 18. veka medicina se uveliko služila puštanjem krvi, pijavicama, čestim klistiranjem i sličnim metodama. Ovakav pristup lečenju bolesti zove se alopatija (na grčkom: allos = suprotno, pathos = bolovanje), jer je u njemu korišćen pristup u kome se na bolesnike delovalo kontra - stimulansima: kad čovek ima visoku temperaturu, smatralo se da krv treba “rashladiti”, tj. pustiti je da isteče iz organizma. Nema sumnje da su ovakvi poduhvati donosili više štete zdravlju bolesnika nego koristi. To je ispravno zapazio nemački lekar Samuel Haneman (Samuel Hahnemann, 1755-1843) i odlučio da primeni suprotni postupak, koji je nazvao “homeopatija” (homios = slično). Umesto terapije suprotnim stimulansima, primenio je lečenje vrlo malim dozama supstanci koje izazivaju iste simptome kao i sama bolest, ali su te supstance bile toliko razblažene da nisu imale nikakav efekat na tok bolesti. Takvo “lečenje” bilo je jeftinije i pristupačnije širokom krugu korisnika, a i manje je škodilo pacijentu nego tadašnje invazivne metode lečenja. Popularnost homeopatije naglo je počela da raste.

Haneman je zaposlio grupu medicinskih asistenata i dao im zadatak da ispitaju reakcije organizma na veliki broj supstanci. Kasnije je on sistematizovao rezultate i propisao koji će se rastvori koristiti protiv kojih bolesti, vodeći računa o tome da simptomi bolesti budu što sličniji reakcijama na te supstance. Tokom ovog obimnog posla razvio je gledište po kome 7/8 svih bolesti nastaje kao posledica zaraznog oboljenja koje je prozvao psora (što na grčkom znači svrab ili šuga). Poslednju osminu pripisao je sifilisu i bradavicama na polnim organima. Zavisno od toga koji organ je napadnut, psora se manifestuje kao debilitet, histerija, ludilo, epilepsija, karijes, rak, paraliza, katarakta, rahitis, astma, razne vrste bolova i tako dalje.

Haneman je svoju filozofiju zasnovano na vitalizmu, to jest verovanju da je život duhovni proces, odvojen od materijalnog sveta i da telo poseduje urođenu mudrost koja se sastoji u sposobnosti da samo sebe leči. Verovao je da bolest blokira ovu sposobnost i da je potrebno sasvim malo stimulansa da bi se pokrenuo proces samoizlečenja. Ovaj stimulans sastoji se od dovođenja veoma malih doza supstanci koje izazivaju iste simptome kao bolest. To će “probuditi” organizam i on će sam izaći na kraj sa svakom bolešću. Ovo je on nazvao zakon sličnosti, koji glasi similia similibus curantur (latinski: slično se sličnim leči, ili što bismo mi rekli klin se klinom izbija).

Kako se lek priprema da bi imao željeni efekat? Supstanca se najpre razblažuje u odnosu 1/10, (1 deo supstance na 9 delova rastvarača, uglavnom mešavine vode i alkohola). Tako dobijamo koncentraciju aktivne supstance od 10% koja se obeležava sa 1X (10 se latinski piše kao X). Posle još jednog razblaživanja u razmeri 1/10, imamo koncentraciju 2X (1/100), pa u sledećem krugu 3X (1/1000) i tako dalje. Trud se može uštedeti ako se umesto razblaživanja 1/10 koristi odnos 1/100. Pošto se broj 100 latinski piše kao C, ove koncentracije se obeležavaju kao 1C, 2C i tako dalje.

Proces razblaživanja može da se nastavi u nedogled: svaki put se jedna kap rastvora meša sa sto kapi mešavine vode i alkohola, i tako dalje. Ovde nema ograničenja - što dalje, to bolje. Sa svakim sledećim razblaživanjem snaga leka se povećava. Haneman je to nazvao zakonom infinitezimala (beskrajno malih veličina). Zato ćemo u specijalizovanoj homeopatskoj prodavnici lako pronaći “lek protiv prehlade” čija koncentracija je obeležena sa 200C, ili 1 deo aktivne supstance na 10000... (i tako ukupno 400 nula) delova rastvarača.

Pošto jedan molekul ima konačnu veličinu, kaod razblaživanja koje prevazilazi 12C ili 24X velika je verovatnoća da smo ostali bez poslednjeg molekula aktivne supstance i da nadalje radimo sa čistim rastvaračem.

Hanemanova nevolja je u tome što je Avogardo dokazao postojanje molekula 1811. godine, kad je razvoj homeopatije bio u punom zamahu. Naravno da je trebalo nekako se izvući iz neprijatne situacije, i Haneman je to učinio upravo u maniru pseudonauke, iznevši tvrdnju da aktivna supstanca nije ni potrebna. Otkud to? Pa, tek što su otkriveni molekuli, a Haneman je već “znao” da oni poseduju jedno zanimljivo svojstvo: memoriju! Tako su oni u stanju da zapamte osobine aktivne materije, čak i kad nje više nema.

Tako smo dobili nov termin: vodena molekulska memorija. Poklonici homeopatije, kojih i danas ima mnogo, uveravaju nas da takva memorija postoji i da je to naučno dokazano. Ova tvrdnja nije tačna i "naučni" dokazi za molekulsku memoriju pripadaju pseudonauci, kao uostalom i ceo koncept lečenja homeopatskim preparatima.

Napomene

Ova strana je u celosti preuzeta sa sajta Paralaksa, strane Rečnik, čiji je autor Voja Antonić. Materijal je preuzet uz mogućnost da se koristi pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a ili licence CC-BY-SA 3.0 Unported.

Izvori

Autori

Redom po učešću u materijalu sa strane: Voja Antonić (osnovni materijal), Miloš Rančić
Comments