ideomotorni efekat

Termin ideomotorna akcija još je 1882. godine uveo Viljem Karpenter (William Carpenter) da bi objasnio pokrete kojima se pomeraju rašlje ili visak i kojima medijumi na seansama prizivanja duhova podižu i okreću sto. U svojim istraživanjima Karpenter je ustanovio da ovi pokreti mogu da se čine bez uticaja svesti i emocija, a da su uglavnom inicirani sopstvenim zapažanjima ili sugestijama od strane drugih osoba. Inače, ovaj efekat je prvi put opisan još 1800. godine, a 1930. klinički je dokazan.

Nisu svi pokreti koje čovek čini svesni. Refleksne i motorne radnje, kao i pokreti udova u snu, izvode se nesvesno, a na pokrete nekih unutrašnjih organa (kao što su srce ili želudac) teško je uticati svesno. Pa i kad je čovek u budnom stanju, naročito ako je psihofizički aktivan, on nesvesno čini mnoge pokrete udova. Neki pokreti jedva su primetni, ali oni ipak postoje i moguće ih je detektovati ili konstatovati električne impulse koje kroz nervna vlakna mozak šalje mišićima. Ovo se koristi u poligrafu (detektoru laži), jer ako čovek može voljno da spreči “veliki” pokret, on često nije u stanju da zaustavi i mikropokret koji ga prati, što se zove ideomotorni efekat. Tako pokreti kojima rašljari upravljaju svojim rekvizitima mogu da budu nesvesni, pa su često i oni sami u uverenju da njihove rašlje i visak pokreće neki tajanstveni magnetizam ili “onostrana” sila.

Napomene

Ova strana je u celosti preuzeta sa sajta Paralaksa, strane Rečnik, čiji je autor Voja Antonić. Materijal je preuzet uz mogućnost da se koristi pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a ili licence CC-BY-SA 3.0 Unported.

Izvori

Autori

Redom po učešću u materijalu sa strane: Voja Antonić (osnovni materijal), Miloš Rančić
Comments