Nebeska tela oko nas nalaze se na različitim udaljenostima, ali se za neka astronomska istraživanja to može pojednostaviti tako što se pretpostavi da se sve nalazi na podjednakoj udaljenosti od Zemlje, na zamišljenoj lopti koja se zove nebeska sfera. Na slici je ova sfera nacrtana kao da je malo veća od Zemlje, ali bi teoretska razmatranja bila ispravna samo ako je ona mnogo veća. Na toj sferi imaćemo složena sva sazvežđa, onako kako ih vidimo sa Zemlje, umesto što bi bila “razbacana” po svemiru. Isto kao što na nebesku sferu projektujemo sva nebeska tela, projektovaćemo i ekvatorijalni pojas Zemlje, koji ćemo nazvati nebeski ekvator, a i zamišljenu putanju Sunca, onako kako je vidimo sa Zemlje; ravan u kojoj se nalazi putanja Zemlje oko Sunca naziva se ekliptika, a ovaj prsten je zapravo presek ravni ekliptike sa nebeskom sferom.

Na slici je predstavljen trenutak u kome je severni pol najviše okrenut ka Suncu, i koji je nazvan letnja dugodnevica. To se događa svake godine 22. juna (sa mogućim odstupanjem od jednog dana zbog prestupnih godina i konvencije o računanju vremena). Suprotno od toga je zimska kratkodnevica (22. decembar), a prelomni trenuci su prolećna i jesenja ravnodnevica (21. mart i 23. septembar).

Napomene

Ova strana je u celosti preuzeta sa sajta Paralaksa, strane Rečnik, čiji je autor Voja Antonić. Materijal je preuzet uz mogućnost da se koristi pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a ili licence CC-BY-SA 3.0 Unported.

Izvori

• Rečnik na sajtu Paralaksa Voje Antonića.

Autori

Redom po učešću u materijalu sa strane: Voja Antonić (osnovni materijal), Miloš Rančić